Про багацтво да бьедносць (1881)

Про багацтво да бьедносць Публіцыстыка Аўтар: Сяргей Падалінскі 1881 год Арыгінальная назва: Про багатство і бідність

Прапануем да спампаваньня!

ПРО БАГАЦТВО

ДА

БЬЕДНОСЦЬ

---

ПЬЕРАКЛАД З УКРАЈІНСКАГО

---

ЖАНЬЕВА

ДРУКАРНЬА „РАБОТНИКА“ ј „ГРОМАДИ“

---

1881

ПРО БАГАЦТВО

ДА

БЬЕДНОСЦЬ

ПЬЕРАКЛАД З УКРАЈІНСКАГО

ЖАНЬЕВА

ДРУКАРНЬА „РАБОТНИКА“ ј „ГРОМАДИ“

---

1881

ПРО БАГАЦТВО

ДА

БЬЕДНОСЦЬ

---

Сьарод широкој даліни, на палавіну залітој лужамі стајачој вади, то вьелікімі јак азьора, то дробнимі і перасьечаннимі в розније сторони балотнім купавјом, цьомној паласој, без пачатку і канца, ньесьецца палатно јешче ньесканчоној жальезници. Па адној старанье ат дарогі, на трошкі сушејшом мьесцье, стаіць што-сь довгајо, нізкајо, з загостренним канцом; поначи трудно распазнаць, чи гето будинок, чи зьемлваниј насип із канави. Толькі па том значно, што гето льудскоје жильльо, што гдзье нье гдзье свьецьаць кастре, на катори вараць вьачеру, і над всьем радом зьемльанок ньејначе стајіць льогкајо сьеро-бланкітнајо кураво. Падишовши бліжја, к пьершаму кастру, відно што ньехто варушіцца кала агньу, встаје і падкладаје дрова пад кацьол і чимсь довгім в том катлье размьешиваје. Кругом сьедзьаць льудзі і чакајуць вьечери. Алье ж ці правда, што гето льудзі? Здајецца можно прајці тисьачи вьорст на Paссіјі, на Украјінье і па інших зьемльах, алье такіх льудзьеј нье пабачиш. Правда, што јани јешче маладије ат 18 да 25 гадов, алье редко у дзьедов старих бивајуць такіје круглије, вузкие да висахшије спіни, такіје впавшије грудзі, јак у гетих хлопцав. Іншиј шче хлопец па гадам, а ужо нье може іначај гльадзьець, јак у зьемльу ат пастајанној землекопској работи. Да ніхто јіх і нье признаје за хлопцав в јіх падраних сівих світах, дзіравих сарочках, з јіх кастльавимі вузкімі ліцамі і ньејначе пагасшимі бльедно-сінімі вачамі. Між тимі льудзьмі зараз кідалось в очи ліцо аднаго дзьеда з довгоју, мало нье да појаса, сівоју аж бьелоју бородоју.

Ньекаторије з работнікав балакали між сабоју, јак звичајнье гавораць льудзі дуже патамівшись посльа цьажкој работи. Дзьед, здавалось, нье слухав јіх, апусців очи да зьемлі і мовчкі з редка процьагав ложку да катла.

На працівку дзьеда сьедзьев јешче маладиј парабак з ліцом разумним да гарним, з вьелікімі бліскучимі вачамі. Звалі јаго Кастусь. Јон јешче толькі ньедавно пајавівсја на жальезніцу і от јакім злучајем. Бив јон син такі простаго савсьем бьеднаго мужика Вільенској губерні, толькі бацько јаго бив ужо трохі пісьмьенний і паслав својго сина у город да школи, гдзье јон і адукававсьа. Учивсь јон там гадов ш чатери, а посльа пајшов за наставника у тоје сьало, аткуль бив і стариј дзьед. Дужо спадабавсьа јон там всьем льудзьам, а дзьеці в школье так пальубілі јаго, што училісь при јом в дзьесьаць раз больш, јак пьерш у дзьака, каториј завсьогди приходзів в школу пјаниј, бів-дзьецеј кулакамі па галавье і скуб јіх за уши да за валасе.

Толькі нье довго пријшлось Кастусьу биць учительем. Дзьак з завісці набрахав што-сь на јаго папу. Поп і сам нье вьельмі льубів Кастусьа за тоје, што тој нье кланьавсьа јаму натто нізко і јешче часамі смьејавсьа між льудзьмі за папово пјанство і гаварив льудзьам, што па правдвье јон нье маје права з јіх столькі браць за треби, јак јон па паповскому звичају рабів. Правду кажуць льудзі, што папови очи завідушчи, а рукі загребушчи. Поп слухајучи дзьака, сам јешче дадав јакојсь брахни, ніби то Кастусь бунтује льудзьеј праці начальства, і зрабів з решти так, што Кастусьа з јаго мьеста прагналі, нье пазволівши јаму больш биць ні учицьельем, ні валастним, чи сьельским писаром. Цьепьер јон мусів шукаць работи і наньавсьа на жальезніцу. Јаму гетаја змьена нье била дужо важка, бо јон хоць і вучивсь, а ад работи нье атставав і нье саромьевсьа чорној работи, јак то звичајнье робьаць дурније ньедаучкі. Да ј цьепьер јон нье кідав наукі, і нье раз льудзі бачилі, што јон читаје кніжкі, каторије приньос с сабоју, јешче јак бив колісь у Вільні.

Стариј дзьед сьедзьев да мавчав, аж покі Кастусь абьернувшись да јаго нье запитавсьа:

„Дзьед Карпо, через што ви наньалісь на мьесьац на жальезніцу, скажицье нам, будцье ласкави. Јак ја бив наставніком у вашом сьелье, то бачив вас гаспадаром, хоць нье багатим, да всьо ж нье таким ньебаракају, јак ми, што ходзім зарабльаць гроши на чужој старанье?

Ја ј цьеньер шче гаспадар, да што с тој гаспадаркі, калі, јак бачицье, пад каньец својго вьеку знов мушу запрадаць сьебье на паншчину, адказав дзьед. Калі хочецье, добрије льудзі, то за вам раскажу, јак то сталось са мноју, да нье толькі со мноју, а мало нье са всьемі гаспадарамі у нашом сьелье, што ми цьепьер ужо нье можем прахарчавацца с својго хазьајства. Бо всье ви добра знајецье, јакоје горкајо жицьцьо простаму чалавьеку на всьеј нашој старанье, на Пальесьсье. Хльеба родзіць так мало, што в іншом мьесцье, каліб увьесь хльеб, панскіј і льудскіј, поравну раздзьеліць між льудзьмі, то нье пријшлось би і 1½ фунта мукі штодзьенно на каждују живују душу.

Тим часом, ньегльадзьучи на такују нашу бьадноту, падаткі дьеруць з нас страшенно. С кожној дзьесьанціни нашој пьасчаној да балотньеј зьамлі ми плацім у два рази больш грошај, јак то варт за тоје полье аренди заплаціць. Бачицье, добрије льудзі, што гето толькі горкіј смьех, калі тије грунте лічуцца нашимі. Јакіје ж јани наши, калі ми за јіх принасіловани плациць в двојчи больш, јак ту цану, за каторују ми можем чужоје полье најмаць. Наприклад в Літвье, в ковенској губерні, чистаго даходу з дзьесьанціни аренднаго грунту приходзіцца 1½ — 2 руб, а з льудзьеј дзьеруць пазьемльельних падаткав от 2½ — 3 руб. Нье дзьіво, што багато льудзьеј кидајуць сваје грунте. А там і перше больш трецьеј часці мужиков нье мали својго ј малого кусочка польа. Тим часом і јани плацьаць јешче нье мьенш 5—8 рубльов падатков з души і чераз гето мусьаць најмацца за самују малосць на самују цьажкују работу. Часто можно бачиць на Літвье і цьепьер, што полье баранујуць жонкамі земьесто худоби.

Кажуць нам, чаму ви нье шукајецье льепших зарабатков в інших старанах? Шукаць то ми шукајемо, алье всьо ж свајeј долі на знајходзімо. Ось, наприклад, хадзілі зімоју льудзі з нашој старани дальоко на повдзьень стројіць жальезніцу, аж пад Севастополь, да што с того вијшло? Абходзілісь з јімі горш јак с скаціноју. Сотньамі заганьалі јіх в цьесније да брудније баракі, бьез лавок, сталов і пасцьелі. Харч бив јешче горшиј. Житніј хльеб папалам з висьевкамі, боршч з гнілој капусти без мьаса, а часом і ш чарвьамі, да јашнаја каша, от і всьа јада. Льудзі сталі страшенно хварець трасцају і гарачкај, і дзьесјаткамі уміралі бьез жадној помошчи. За кожниј прогульниј дзьень з јіх висчитивалі на 1 руб. 50 капьејек, а за работу плацілі па 25—30 капьејек, так што багато між работнікамј нарешцье нье толькі нічого нье зарабілі, а јешче засталісь вінаватимі падраччикам. Нарешцье льудзі взбунтавалісь, алье пријехав губернатор з војском, дзьесьаць чалавьек вьальев заарештаваць. Із 700 чалавьек толькі 40 вьернулось на катаржнаје жицьцьо, на лінију, а астатније всье билі пасправаджани да дому „по етапу“. От вам наши заработкі в багатих крајах, а што вжо дома, то ньема чаго казаць. Мабуць добра живьецца нам дома, калі ја на старасць гадов мусів кінуць гаспадарство, взьацца за жальезньак і іці на тују пракльатују жальезніцу“.

Льудзі прасілі дзьеда, штоб јон расказав, јак јано сталось, што бьедносць вигнала јаго на катаржнују работу, на жальезніцу, і Карпо пачав свају размову:

„Чераз колькі гадов посльа, „волі“, наш пан пакінув свајо хазьајство, бо бив льедашчиј, јак і всье пане, і бьез паншчини јаму натто цьажко било управицца. За паншчиној било при нашом сьалье всьаго польа 1,500 дзьесьанцін, з јіх 500 адајшло на нас сотньу хазьаінов, а решта 1000 засталось за паном.

Јак ми пачулі, што јон хоче кінуць хазьајство, і аддаць в аренду зьемльу, то ми сабралісь грамадоју, згаварилісь між собоју, штоб наньаць панскују зьемльу всьеју грамадоју і паслалі да пана трох виборних. Пан загарадзів нам па сьем рубльов за дзьесьанціну, бо натто хацьелось јаму посльа ньенавістно волі најехаць заграніцу на цьоплије води. Посльа јон аддавав нам полье і па шесць, і ми би јіх аддалі јаму, бо мајем савсьем мало польа, да толькі гдзье ж взьаць мужикам 6000 рубльов з разу. Казалі ми пану што будзьем плаціць за кожније три мьесьаци, да јон і слухаць ньезахацьев. Тим часом наскочив жидок Льејба што можа ј ви јаго знајцье. Дав јон пану па пьаць с палавінају рубльов і всье гроши за год з разу, і дастав аренду на дванаццаць гадов.

Льејба зараз завьов вьеликајо гаспадарство. За паном ми јешче најмалі трохі польа за гроши, а Льејба јак став на хазьајство, зараз абјавів, што нье дасць нікому і ні сажені польа за гроши, а сам думаје јаго абрабльаць, а калі будзье аддаваць, то хіба бабам пад льон на одрабодкі, за жніво. І јак же јон сам „вирабльаје“ тују зьемльу? Всьо тоје полье, што јон маје, „вирабльаје“ сам, толькі нашимі рукамі. Правда, Льејба нам плаціць, алье ж сколькі? За јакіје ньебудзь дзьесьаць рубльов, ја ужо лічу што најбольај, — кажу, за тије ньесчастних дзьесьаць руб., каторије бьере каждиј із нас, хто робіць јаму, ми всьо тоје полье і паорем, і засьејем, і забаранујем, сажньом, звьезьом і замалоцім. Јешче јак на зло у нашом сьелье, да нье толькі у нашом, а ј па другім сьолах, ньема паши, бо посла царској „волі“ нас так шчиро надзьеліли, што нам і паши ньезасталось. От цьепьер Льејба за штуку таварини правіць, штоб јаму убраць дзьесьанціну азіміни, а пријмаје јон на дзьесьанціну вигану нье больш јак три штукі вьалікој худоби. Чераз гето багато з наших гаспадаров папрадавалі сваје карови да вале, а звьесно, што бьез худоби всьакіј хазьајін прентко зробіцца бьедним.

Цьепьер парахујцье, добраје льудзі, сколькі ми робім даремно на жида, сколькі јон маје тих працентов, ці ак јіх там завуць, з нашаго поту. Јак ја вам ужо казав, Льејба плаціць пану 5,500 рубльов што году; а живье јон са всьеј свајеј сьамјој у панскіх будинках і траціць грошај нье мьенш, јак дзьве тисьачи рубльов за год; да јечше, акром таго, ја добре знају, што цьепьер посльа шасці гадов аренди, јон мае больш јак пьатнадцаць тисьач рубльов чистимі грашмі на льудзьах, да на разних жидовскіх гандльах. А пријшов јон у нашо сьало гальусьенькі, і гроши каторије јон з разу аплаців пану, пазичив у ньекіх багатих жидов. Аткуль жа јон всьо гето взьав, јак нье с тој зьемлі, а нье так з зьемлі, јак з нашој праци? Бо сам јон ніколі ј пальцом да работи нье даткньецца. Да парахујцье самі. Засьеваје Льејба нье мьенш јак 500 д. азіміни і викладаје на іх на 11 руб. на дзьесьанціну тих грошеј, што јон плаціць пану; нам за работу з дзьесьанціни ньехај 10 руб.; јешче можа на јакіје расходи, наприклад, паслаць да Варшави ці за граніцу, 3 руб., так што всьех расходов на дзьесьанціну маје јон 24, најбольш 25 руб. Приходу ж маје јон, ја добре знају, з дзьесьаціни 65 руб., значицца баришу — 40, ньехај ужо мало лічучи на јаго жидовскајо гаспадарство 35 руб. Такім спасобом Льејба сам „вирабльаје“, толькі нашимі рукамі, свајо полье, мајучи баришу на 35 рубльов з дзьесьанціни, а с 500 д. — 17,500 р. Цьепьер, јак ужо вам ја казав, мајемо ми послье „волі“ својго грунту па 5 д. на хазьаіна. С тих 5 дзьесьацін ми засьевајем што году три: адну с палавіноју або дзвье азіміноју, а адну с палавіноју јариноју. Ја ужо казав што дзьесьанціна што году даје 35 руб. Алье столькі даходу дзьесьанціна даје толькі у жида, бо там льепши грунт, і мајучи много јон може льепш удабриць полье, а мужицкајо полье даје столькі даходу, што вьесь јон ідзье на адзін грабьеж, јак то на пазьемьельније, подушније, валастније і, чорт јаго бацку знаје, јакије там јешче падаткі. Штоб то вьернуць хоць за свају працу, так і нье надзьејсьа на гето. А, барані бог, нье вродзіць хльеб, тади прадавај скаціну, адзьежу і сам ідзі у најміти, јак от ја цьепьер. А с тој јарини хіба можно прахарчавацца целиј год? Альбо с тој сьенажаці можно пракарміць бидло да коні?

От такім спасобом ми принасилувани працаваць на жида, зарабльаць јаму бариши, јак давньеј за паншчиној, а сам с жонкамі ј дзьецьмі јамо хльеб папалам з мьакіној, да калі б јешче того ставало, а то ј гетаго часамі ньема, а тим часом падаткі падавај, кланьјсьа жиду, просьучи у јаго работи. Рабілі колісь на панов паншчину, а цьепьер робім на жидов жидовшчину. Толькі зарабілі, што нье маје жид права біць льудзьеј, да ј то биваје часом, асабліво, јак у жида служиць јакіј ньебуць падпанок за економа.

Вихадзіць, што давньејшаја паншчина а цьепьерашньаја „вольа“ — тој самиј кіјок, толькі з другого канца, а бјецца так само“.

І стариј дзьед горко вздахнув і махнув рукоју.

---

А знајецье, добрије льудзі, чераз што так биваје? пачав гавариць Кастусь. Грабьеж багато віньен у нашој бьедносці. Да нье чераз самиј грабьеж ми бьедније. Најбольшајо ліхо у том, што чалавьеку за јаго работу ніколі ньеплацьаць столькі, скольк мои вирабіць свајеју працају.

Всьа бьеда ідзье ат таго, што чалавьек робіць на другого, а нье на сьебье. Бьаре жид на приклад з дзьесьанціни па 35 р. у год, јак добре каже дзьед Карпо. Аткуль же јон јіх бьаре? 3 льудској праци. Бо ньехај би јон сваје гроши с папьеру да захавав в зьемльу, да пачав би бьегаць кала јіх, јак јон бьегаје кала работников, то јани јаму пагнілі б у зьемлье, а нье зрабілі-б з дзьесьанціни триццаць пьаць рубльов. От же јак јано виходзіць. Ньехај хазьајін плаціць у год с триццаць або с триццаць пјаць рубльов падаткав. Часом дужо трудно биваје јіх заплаціць, ужо јак заплаців, то ј каньец дзьелу. А з работају на чужом полі або на фабрици — іншајо дзьело. Ньехај би ви сталі рабіць всьу працу на адној дзьесьанцінье польа, то јак би јано било ваше, то ви би малі за тују працу увьесь уражај, скажем 45 рубльов, а на жидовском полье, то ужо с тих сарака пјаці триццать або триццаць пьаць перекіньецца у жидовскују кішеньу. Гето так јак би ви рабілі на адној дзьесьанцінье. А јак ви станьецье на дзьвье, то јон з вашој праци будзье маць баришу 70, јак на три — 105. Чим больш ви будзьецье рабіць, тим жид, або пан, або купьец, нічого нье робльучи, будзье больш багацьець. А станье — багацьець, то што јон будзье рабіць? Будзье јон чим дальај, тим больш закупльаць зьемлі, і ви мусіцье рабіць јаму чераз силу, што-б јешче больш льезло грошеј у јаго повну кішеньу.

Добре рахујучи, то хльеб, або цукьер, або іншиј тавар, каториј кожниј з нас вирабіць свајаму хазьаіну, у два рази або у три — больш варт, јак тије ньесчастније гроши, што хазьаін нам плаціць. Јак би рабілось паправдзье, то ми мусілі би маць за дзьень работи столькі плати, сколькі варт тоје, што ми вирабльајемо. На приклад, јак ја паару дзьесьанціну польа і сажну хльеб, і змалачу јаго, і зрабльу всьу працу, то паправдзье кажучи, вьесь хльеб павіньен биць мој, а нье так јак гето Карпо расказивав, што чалавьеку дајуць грашмі јакују ньебуць трецьују часць всьаго таго, што јон вирабльаје свајеју працају. Так само, наприклад, на фабриках, на каторије наши льудзі часто ходзьаць гроши зарабльаць в Киевшчину. Работнікі вирабльајуць увьесь цукьер, то јон павіньен биць увьесь наш. Толькі тагди пане фабриканти не најмалі би льудзьеј, бо нье малі б нікој да ј панов би нье било такіх дармајідов, бо мусілі би јани всье рабіць наравнье с простимі льудзьмі, што б нье умерці з голаду. Цьепьер інша реч. Жид чи фабрикант плаціць работнікам, кажем, адзен рубьель, а маје с того, рубльа два, калі нье больш даходу. Через што јано так робіцца? Чераз тоје, што работніку завсьогди плацьаць толькі плату за јаго працу, што јон аби јак ньебуць пражив на свьецье, нье умьор з голоду, да ј то нье завсьогди, бо добра знајецье, што у јіншом мьесцье, нье раз давадзілось рабочаму с голаду пухнуць. А гетаго ніколі нье магло би биць, каліб рабілось на правдзье, бо чалавьек завсьогди можа вирабіць больш, јак јон зјесць. Да толькі јакаја јаму карисць з јаго работи? Всьо што јон вирабіць больш, јак јаго зарабаток, јак тоје, што јаму плаціць хазьаін за работу, увьесь лішніј та'вар, чи то хльеб, чи цукьер, альбо другіј тавар, коториј ја сваімі рукамі, појдзье нье да работніка, а да хазьаіна, да пана, або купца у кішеньу. Јак добре палічиць, то јано вијдзье, што работнік за тије гроши што јаму плацьаць за целиј дзьень, павіньен би толькі рабіць повдньа, або јешче ј мьенш. Наприклад хоць би на гетој жальезніце.

Ја сам чув, што ньемьец падрадчик нашаго участка жальезніци, нішком хвалівсьа јакімсь то паном, што работа у јаго так добре ідзье, што јак би јон за тују плату, каторуюу јон нам цьепьер плаціць, да наньав в два рази больај работніков, на тују самују работу, каторују ми робім, то ј тагда б јон нье лішивсьа бариша. Јак добре разсудзіць, то јано ј значиць, што мьенш, јак за шесць гадзін ми адрабльајем ньемцу нье толькі нашу плату, а јешче ј на іншије видаткі на жальезніци, а астатніјe шесць гадзін працујем даремно, штоб у јаго ньемьецкој кішені больш грошај брашчало, да ньемкіньа што дзьень надзьевала новују аксамітнују сукньу. Гетаје шесць гадзін лішньеј праци у суткі нье дајуць нам ніјакој карисці ми мучімось на гетој паганој жальезніце в гразі да смуродзье, што б усьакіје дармаједи тлусцьелі да банкьетавалі з нашој мукі. Работнік ньемаје нічого, јон нье може пражиць даремно бьез грошај, бо ніхто јаму даремно хльеба нье дасць! Чераз то јон і мусіць продаваць свају работу, а дадуць јаму за јаје столькі, што б јон хоць і галодниј, да всьо б рабів, і дзьержаць јаго у цьесноцье, да макроцье, горш јак скаціну, аби јон нье аслаб да того, што б ужо савсьем нье мог рабиць. Самі ви знајецье, јакаја жисць била наших льудзье на гетој жальезнице, јак казав Карпо, што јани пад каньец взбунтавались.

Правда, јак би всье работнікі паслаблі, чи павміралі, то ј заводи да фабрикі паставалі би, і фабриканти да падраччикі ньемалі б ніјакаго бариша, ну, да гетаго јешче дальоко. Работнікі завсьогди знајдуцца, бо бьедних льудзьеј на свьецье багато і што году другіје нараждајуцца. Тим то багатије ј робьаць з намі так, што редко хто з нас својго вьеку даживаје, јак чалавьеку призначано, а большаја часць уміраје в маладих гадах ад цьажкој работи, да паганих харчов, альбо всьакіх зараз, да інших бальезсцьеј.

А всьо чераз што? Чераз то што хазьaјіни наши толькі і гльадзьаць, јак би нам мьенш заплаціць за нашу працу, да больш приньеволіць працаваць, што б маць з нас најбольш бариша, најбольш лішньаго проців нашој плати тавару чи ад нашој работи.

Ј всьо гето јани бьеруць даремно, бо сам хазьаін зредка придзье пагльадзьець, јак ідзье у јаго работа; бо і тују льогкују работу робьаць за јаго најміте, наши надсмотришчикі, которих хазьајін закупльаје свајімі грашмі, бо јім плацьаць добре, нье то што нам. А наприклад ми на жальезніцах наших справьедлівих хазьаінов, што мајуць концессіјі, то ніколі і в очи нье бачимо.

---

Льудзі заслухалісь Кастусьовој речи і нье набачилі јак падијшов адзін з надсмотршчиков, ньекіј льашок, каториј мьесьацов з дзьсьаць таму назад пајавівівсьа на јіх жальезніцу галодниј да абадраниј, а цьепьер вигадававсьа јак кабан, насів залатије часе з вьелікім ланцужком і мав на всьех пальцах залатије пьерсцьонкі. Пачувши, што работнікі гавораць пра надсмотршчиков, јон дужо засьердавав, да толькі нье захацьев просто причепицца, а пачав з дальека:

„Јак ви, дурније мужикье, разсуждајецье, што ви даремно робіцье на хазьаіна. Хіба ви знајецье, што јон палажив на будаванье лініјі сваје гроши, свој капітал, і мусіць браць с того капитала процент“.

Работникі всье прамавчалі, бо бајалісь сварицца с старшим. Надсмотршчик пабачивши, што ніхто јаму нье адмавльаје, нье мав да кого чапльацца і мусів адијці.

Јак јон пајшов, льудзі пачалі знов свају размову. Кастусь пачав знов гавариць.

„От панок каже, што хазьаін паклав на лініју капитал, сваје гроши, і чераз то мусіць маць бариш, нічого ньеробльучи. А мне здаецца што нье на правдзье. Хіба гроши бьез праци далі б јаму јакују карисць? Аб гетом ми ужо гаварилі. Ньехај јон гроши захаваје у зьемльу і дажидаецца покі з рубльа зробіцца два“.

„Каже льах — капітал! А аткуль тој капітал у јаго взјавсьа? Чаму у рабочаго чалавьека ньема таго капіталу! На гето ја вам от што скажу, добрије льудзі: капітал, хоч і вьелікіје гроши, робицца з работи, толькі нье з свајеј работи, а з чужој. З свајеј праци чалавьек багато грошај нье назбіраје, бо сіла чалавьека нье бьез канца; што б сьебье ј дзецьеј прахарчаваць, треба ньемало сіли патраціць; а што б јешче на багатство, на капітал рабіць, у кожнаго застанецца сіли ужо ј нье багато“.

„З свајеј чесној праци јешче ніхто нье став дужо багатим. А з чужој, награбленној работи, то інша реч. Дзьед казав вам, што арандатар з кожној дзьесьаціни польа, на каторој дльа јаго льудзі робьаць, маје 35 р. баришу. Ньехај будзье у јаго тих двьесьанцін три тисьачи, то нье довго јаму вьелікују машну грошај набраць. Маје јон капітал і хоче з јаго процент браць. А за што? Аткуль тој капітал взьавсьа у арандатара? З льудској праци на тих дзьесанцінах“.

„От і ми, наприклад, работнікі працујемо на гетој жальезніце на корисць хазьајіна. Купльаје јон нашу работу за јакіх ньебуць 20—30 коп. у дзьень, а вирабльаје кожниј з нас јаму нье мьенш јак на рубьель. Ми појдзьемо з жальезници такије голије, јак пријшлі, а у хазьајіна прентко зробітца капітал. А аткуль? Толькі з нашој праци. Так і знајцье, добрије льудзі, што вьесь капітал, јакіј толькі јесть на свьецье, вьесь јон зрабівсьа с праци риботнікав, с поту і крові простих льудзьеј“.

„А мајучи гроши, тој купец або пан всьо тримаје в свајіх руках. Бо цьепьер всьо прадајецца, і сама праца чалавьеческаја, јак јакіј іншиј тавар. І прадајецца јана дужо танно. Ніхто нье плаціць работніку столькі, јак јаго праца справди варт, сколькі јон може вирабіць свајеју працају, бо тагди ніхто нье мав би жадној карисці најмаць работнікав. А плацьаць чалавьеку столькі, сколькі јаму најмьенш патребно, што б јон мог јак ньебуць пражиць, прохарчавацца ј адзьецца. Јакоје јаго жицьцье, да того хазьаіну ньема дзьела, аби работник рабів, а в хазьаіна што дньа гроши прибивалі“.

„Па бальших мьестах, от јак у Вільні, або у Кијевье работнік з ранку виходзіць на базар і стаіць радом с перакупшчикамі да крамарамі, каторије прадајуць разније речи. А што ж прадајуць тије работнікі? Јани нье мајуць ніјакаго тавару, акром свајеј праци, і јани јаје виносьаць на базар прадаваць так само, јак кравце виносьаць сваје кажухье, альбо шавце сваје боти. Толькі ат другого тавару праца маје вьелікују ружніцу. Јак хто купіць за пјаць рубльов пару чобот, то јон нічого больш і нье будзье маць, јак тије чоботи. Јон јіх праносіць пов года, або год, калі јани добрије, а іншој карисці з іх нье будзье мьець. А јакіј хазьаін за тије самије пјаць рубльов најмаје сабье работотніка то ужо інша реч. Тој работнік будзье јаму і касіць і малаціць целиј мьесьац, альбо рабіць на заводзье, ці у јаком ремьеслье, і свајеју працају јон дасць хазьаіну бариша нье пјаць рубльов, а можа дзьесьаць, або јешче больш. От с тих грошај, што хазьaјіну застануцца з работніка најміта больш јак колькі јон заплаціць најміту, з тих толькі грошај у хазьајіна і стaјe кішеньа повна, з тих грошај у јaго і pобіцца капітал, јак каже надсмотршчик.

„От, наприклад, кали на јаком заводзье робьаць 500 чалавьек, хазьаін будзье маць з кожнаго чалавьека па 10 рубльов даходу кожниј мьесьац, то са всьех пјацісот чалавьек јон будзье маць 5000 руб. у мьесьац, а чераз сколькі гадов нарасцье дужо вьеликіј капітал. А јак падумајеш, хіба јон зарабів тије гроши? Всье јани да адној капьејкі з работи і з здаровьа работніка. Јак би на правдзье дзьејалось, то гроши не павінни билі б даваць ніјакој карисці, a толькі сама праца, бо каждаја капьејка баришу, што купци, або пани бьеруць с свајіх грошај, ідзье да јіх ні ш чаго другого, јак з нашој работи“.

Кастусь замавчав і з другіх льудзьеј ні адзін нье вимавів ні слова. Нье всьо з разу у разумьелі тоје, што казав Кастусь, бо нье так льогко чалавьеку зразумьець такије речи. Толькі все пачулі, што јон гаварив правду ат шчираго серца, бо јон гаварив у корисць простих льудзьеј, работнікав, напроці панов, купцов і інших нье рабочих льудзьеј.

---

Пачакавши трохі, Карпо знов пачав размову: „А мабуць так само, што робіцца с грашмі, робіцца і с польем. Ја от што думају: за што толькі наш пан палучаје гроши за аренду ад жида, калі јон нічого на зьемлье нье робіць. От Туравце казалі, што јак колісь јани хаздзілі чумакаваць на Украіну, або в Крим па соль, то бачилі там столькі сцьепу ньеоранаго з ньезасьејанаго, што јак оком кіньуць. І льежав тој сцьеп так мабуць сколькі сот гадов, і нье било і чуваць, што б јаго брав хто в аренду чи јак там. А чераз што? Чераз тоје, што тагди там било дужо мало льудзьеј, нье било ј кому рабіць на том сцьепу. А цьепьер ја чују што стала інша реч, цьепьер і там ужо плацьаць панам на чатери да пјаць рубльов у год за дзьесьанціну, бо цьепьер і там јест ужо бьедније льудзі, которије мусьаць прадаваць свају працу, што б маць ш чаго жиць“.

„Так і тут. Наш пан маје аренднују плату за свају зьемльу толькі чераз тоје, што ми нье можем пражиць з нашој зьемлі, а павінни најмацца да жидовској работи на панској зьемлье“.

Льудзі знов замовклі, і кажди думав пра тоје, што толькі што пачув, покі адзін з работніков, катораго всье звалі Симон Хмуриј, бо јон завсьогда бив дужо Хмурниј, і каториј да того нье вимавів ні слова, цьажко вздихнувши, сказав:

„Мабуць такаја наша дольа, што ми ніколі ј нье вибјемсье з нашој бьади. Нье з нас јано пачалось, нье намі јано ј кончицца. Завсьогда будуць пане да фабриканти, у каторих будзье і зьемльа, і заводи, і гроши, і каторије најмајучи нас за малују плату, будуць мець вьелікіј даход з нашој работи, на каторој ми трацім сваје сіли, свајо здаровье. Такаја ужо мабуць наша дольа, і ньема чаго гавариць, бо гетаму гору нье паможем“.

„Нье гаварицье так, адказав јаму Кастусь, падумајце самі: цераз што пане, да іншије багатије льудзі мајуць сілу? Толькі чераз тоје, што мало нье всьа зьемльа і всье заводи і фабрикі у іх руках. Чераз тоје ми ј мусімо запрадаваць сьебье у чужују работу, бо нье мајемо на чом рабіць у сьебье, чераз тоје јани мајуць завсьогди гроши, а ми нье мајемо, чераз тоје јани могуць нам плаціць, што б нам аби сьегодньа нье умьерці, а завтра на јіх рабіць. От јак би всьа зьемльа, да всье заводи билі наши, тогда б стала інша жизць на свьецье простим льудзьам. Кожниј би рабів в сьелье на полі, або на заводзье, јак би сам хацьев, і мав би с свае праци столькі, сколькі јеју вирабіць, а нье такују малују дольу, јак цьапьер. Праца — вьелікаја реч на свьецье! Ні матерьал, ні струмент сами па сабье нье дајуць ніјакој карисці. Ньехај памьешчик маје сколькі вгодно льесу, сколькі вгодно зьамлі, фабрик, заводав, алье калі на јіх ніхто нье станье працаваць, то жадној, карисці јон маць нье будзье. Врешцье і праца бьез матерьалу і струмента ніц нье варт; бо калі нье на чом і нье чим рабіць, то нічого ј нье будзье. У мужика мало матерьала, мало струментав; через тоје ј праца јаго даје мало карисці. Кажуць, што нам далі вольу, далі зьемльу, алье-ж сколькі таје зьемлі? — Столькі, што всьаго, што вирабіш з јаје, льедва стаје на тије падаткі! А самому жиць јак? Тут такаја вольа, што калі нье хочеш паміраць, то најмась на чужој зьемлье, або ідзі на фабрику, а там звьесно што биваје: памьешчик чи фабрикант заплациць, алье толькі за часць того, што ти вирабів, а решту бьере сабье у кішеньу, дльа багатства, јак каже Карпо. Па правдзье кажучи, нам треба вольа нье канцильарскаја, напісаннаја толькі на папьери, јакују далі нам царь, пане, вьелікіје ј дробније канцильаристи, а вольа праздзіваја, вольа шчираја, са всьеј зьемльој. Бо пакуль будуць багатије ј бьедније, пакуль бьедније будуць рабіць на багатих, а багатије најмаць бьедних, — да тој пари ніјaкој волі ньема, а јест толькі кривда і злаја ньевольа. Што б била вольа, дльа гетаго работнікам павінна нальежиць всьа зьамльа, бо јани на јој працујуць; работнікам треба фабрикі, заводи і разније струменти, бо јани, а нье пане, зрабілі гетије фабрикі да заводи, јани і вирабльајуць на јіх всьу карисць, всьу вигаду дльа счасцьа чалавьека. Калі так будзье, то тагди ј настанье вольа. Дльа гетаго толькі треба, што б всьа земльа нальежила да сьельских грамад, а всье заводи да фабрикі — работнікам, каторије на іх працујуць. Тагди б нье било на свьецье багатих льудзьеј і бьедних, а кожниј би мьев всьаго даволі, бо чалавьек завсьогди може вирабіць больш, јак јаму треба на харч да іншије јаго справи, толькі треба, што б јон сам каристававсьа свајеу працају, а нье атдавав би большују часць разним дармаједам, јак цьепьер. Так би наши льудзі дајшлі да својго розуму то і зрабілі б так: всьу зьемльу ат панов адабралі б сабье да свајіх сельскіх грамад, а всье заводи да фабрикі адабралі б да грамад работнікав“.

Кастусь хацьев размавльаць јешче дальај; на тој самиј час прикашчик льах знов падијшов і начувши, што работникі пачал натто живо размавльаць між сабоју, став кала јіх што б падслухаць. Кастусь мусів замавчаць, сказавши льудзьам:

„А јак тоје зрабіць, што ја вам гаварив, і јakіјe тагда билі б парадкі, ја вам раскажу іншиј раз“.

Льудзі, каторије, хоч дуже памучани, натто пільно слухалі Кастусьа, цьепьер разајшлісь і пальаглі спаць на свајіх цьесних да цьомних кутках.

АТ ВИДАВЦОВ КНІЖКІ

Кніжка гетаја била пьерш напіерш украјінцом дльа свајіх зьемльаков. Потом јана пьераробльена длья польскае, і названа „Opowiadanie starego gospodarza“. Цьепер јана пьераробльена дльа работнікав з Бьеларуссіјі; јешче пригатавльајуцца пьераклад јаје літовско-жмудскіј і малдавскіј. Толькі тагда багацтво і бьедносць шчезнье і замьеніцца ровносцьу між льудзьмі, калі бьедније льудзі всьуди пазнајуць аткуль идзье цьпьерашньаја ньеровносць. А дльа того треба штоб наука пра багатство да бьедносць прапавьедивалась разом па всьех мовах бьедних льудзьеј.

---