Стариј дзьед сьедзьев да мавчав, аж покі Кастусь абьернувшись да јаго нье запитавсьа:
„Дзьед Карпо, через што ви наньалісь на мьесьац на жальезніцу, скажицье нам, будцье ласкави. Јак ја бив наставніком у вашом сьелье, то бачив вас гаспадаром, хоць нье багатим, да всьо ж нье таким ньебаракају, јак ми, што ходзім зарабльаць гроши на чужој старанье?
Ја ј цьеньер шче гаспадар, да што с тој гаспадаркі, калі, јак бачицье, пад каньец својго вьеку знов мушу запрадаць сьебье на паншчину, адказав дзьед. Калі хочецье, добрије льудзі, то за вам раскажу, јак то сталось са мноју, да нье толькі со мноју, а мало нье са всьемі гаспадарамі у нашом сьелье, што ми цьепьер ужо нье можем прахарчавацца с својго хазьајства. Бо всье ви добра знајецье, јакоје горкајо жицьцьо простаму чалавьеку на всьеј нашој старанье, на Пальесьсье. Хльеба родзіць так мало, што в іншом мьесцье, каліб увьесь хльеб, панскіј і льудскіј, поравну раздзьеліць між льудзьмі, то нье пријшлось
